Kako trenutno stvari stoje to su dva različita Programa i obučavanje linijskih rukovodilaca će se vršiti po oba Programa u okviru dve odvojene obuke. Ukoliko je linijski rukovodilac ujedno i predstavnik zaposlenih moraće da prođe i obuku po Programu za obuku predstavnika zaposlenih.

Sa tri programa obučavanja se stvar poprilično iskomplikovala. Sva tri programa definišu obuke koje se tiču bezbednosti i zdravlja na radu i kao takvi su trebali, neko bi rekao i morali da budu u jedinstvenom programu obučavanja. Ni dosadašnji jedan program nije zaživeo u potpunosti a pogotovo u delu da obuka treba da bude usklađena sa specifičnostima radnog mesta, tj. da ne može biti jedna obuka koja se drži svim zaposlenima već svako radno mesto ima svoju strukturu odnosno specifičnost obuke.

Ako se pogledaju obaveze i odgovornosti poslodavca, koje se spuštaju po principu odgovornosti i na linijske rukovodioce, neke od obuka koje mogu biti u programu su:

• Obuka za obezbeđivanje i izdavanje lične zaštitine opreme;
• Obuka za obučavanje zaposlenih za korišćenje LZO-a;
• Obuka za prilagođavanje radnog procesa sposobnostima zaposlenog;
• Obuka za planiranje, izbor, korišćenje i održavanje sredstava za rad;
• Obuka za zaustavljanje radne aktivnosti;
• Obuka za obezbeđivanje mesta događaja;
• Obuka za korišćenje Akta o proceni rizika i primenu mera bezbednosti za radna mesta kojima rukovodi;
• Obuka za izdavanje dozvola za rad – za sprovođenje visokorizičnih aktivnosti;
• Obuka za procenu rizika za radnu aktivnost;
• Obuka za organizaciju rada sa opasnim materijama i korišćenje SDS liste;
• Obuka za obaveštavanje zaposlenih sa ozbiljnim, neizbežnim i neposrednim opasnostima;
• Obuka za konsultovanje i izveštavanje zaposlenih u vezi pitanja bezbednosti;
• Obuka za zaštitu od maltretiranja na radnom mestu;
• Obuka za brigu o mentalnom zdravlju zaposlenog;
• Itd.

Sigurno ima još stvari koje bi linijski rukovodioci trebali da znaju ali recimo da bi za početak ovo bilo dovoljno. I ove obuke nisu tražile poseban program, već su mogle da budu integrisane u Program obuke zaposlenih za bezbedan i zdrav rad.

Kada se definiše Program obuke za rukovodioce, što je lakši deo, ostaje teži deo posla a to je da se obuke sprovedu i da se vrši kontrola nad primenom onoga što je tokom obuke komunicirano rukovodiocima.

Država je lepo, onako izokolo tj. neformalno, prepoznala da škripi deo bezbednosti koji se tiče linijskih rukovodilaca, a da to nigde i nikome nije smela da kaže. Umesto da to saznanje formalizuje i da radi na tome da se to promeni, zakonodavac je sav posao opravljanja rukovodilaca bacio ljudima koji se bave bezbednošću i tako svalio ogroman teret na njihova leđa.

Kako mi izgleda, vreme je da ljudi koji se bave bezbednošću počnu državi da govore šta oni očekuju od nje, jer ove dosadašnje izmene su sistem učinile nefunkcionalnim i nedovoljnim da se radnicima obezbedi minimum bezbednosti koji im je potreban.

Za početak, bilo bi dobro da neko progovori. Jer se predugo ćutalo.